Sa Natalijom sam se razveo pre dve godine, posle sedam godina braka. Prosto smo postepeno shvatili da smo potpuno različiti, skoro kao stranci, i nismo videli smisao da nastavimo našu vezu. Imamo divnu ćerku, Milanu. Posle razvoda ostali smo u prijateljskim odnosima, ostavio sam njima stan, a svake nedelje sam uzimao Milanu kod sebe. Ubrzo sam se oženio svojom voljenom ženom, Ksenijom. Radili smo zajedno u istoj firmi i činilo se da smo stvoreni jedno za drugo. Ksenija je lepo prihvatila moju ćerku, ponekad smo svi zajedno išli u bioskop.
– Dragi, sutra je subota, mama nas očekuje u gostima – rekla mi je jedne večeri Ksenija.
– Dobro, draga, u goste idemo kako ti kažeš – nasmejao sam se.
– Rome, samo nemoj da vodiš Milanu. Znaš da moji roditelji to ne odobravaju – rekla je Ksenija.
– Kako to misliš „ne odobravaju“? Tvoji roditelji su se radovali našem braku. Oni dobro znaju da imam ćerku. Napustio sam ženu, ali ne i dete! – rekao sam uvređeno.
– Da, u pravu si. Ali zar ti je teško da ispuniš moju molbu? Samo je sutra nemoj uzeti, i to je sve. Zar me ne voliš? – pitala je uvređeno.
– Ksenija, odrasla si osoba, a ponašaš se kao razmažena devojčica. Volim te, ali obećao sam svojoj ćerki da ću je uzeti za vikend i ne nameravam da prekršim obećanje zbog tvojih hirova – rekao sam i otišao na spavanje.
Sutradan sam otišao po Milanu.
– Zdravo, Roma. Imam molbu. Moram za nedelju dana da otputujem na deset dana. Može li Milana da ostane kod tebe? – pitala me je Natalija.
– Ura, živeću kod tate! – pljeskala je dlanovima Milana. Nasmejao sam se i pomilovao je po glavi.
– Naravno, zašto uopšte pitaš? – rekao sam bivšoj ženi.
Otišli smo sa ćerkom kući.
– Milana, danas su nas pozvali u goste, kod roditelja tete Ksenije, idemo? – pitao sam je.
– Idemo, tata, biću dobra, ne brini – ozbiljno je rekla Milana.
– Dobro, neću brinuti, znam da si ti moja poslušna i vaspitana devojčica – nasmejao sam se.
Kod kuće sam primetio da je Ksenija već otišla. Na stolu sam zatekao poruku: „Otišla sam kod mame, vratiću se kasno“. Znači, žena je otišla sama. To je njena odluka. Bilo mi je neprijatno, posebno zbog ćerke.
– Milana, menjamo planove, danas idemo na ringišpil! – rekao sam ćerki.
Ceo dan smo se igrali, posle smo otišli u kafić da jedemo i vratili se kući. Ksenija je sedela u fotelji i gledala televizor. Hladno je pozdravila Milanu i otišla da spava.
– Rome, moramo ozbiljno da razgovaramo – rekla mi je Ksenija posle nekog vremena.
– Slušam te, da li se nešto desilo? – pitao sam.
– Da, desilo se. Ovako više ne može. Volim te i ne želim da te delim ni sa kim! – rekla je Ksenija.
– Pa ne moraš me ni sa kim deliti. Nemam druge žene, sav sam tvoj – nasmejao sam se.
– Nemoj sada sa svojim šalama. Govorim o tvojoj ćerki. Ovako više ne može. Na kraju krajeva, imaćemo svoju decu, i nije normalno da dovodiš Milanu u našu kuću! – rekla je.
– Ksenija, ne tražim od tebe da voliš moju ćerku. Ali ako me voliš, treba da je poštuješ i da se prema njoj ophodiš s poštovanjem. Mislim da je naš razgovor završen! – rekao sam.
Ksenija se nadurila i okrenula.
– Inače, zaboravio sam da ti kažem. Natalija uskoro ide na deset dana i Milana će ostati s nama – rekao sam. Ksenija je ćutala. Nekoliko dana nije razgovarala sa mnom. Nisam znao šta da radim. Voleo sam Kseniju, ali sam još više voleo svoje dete.
Posle nekoliko dana Milana se preselila kod nas. Ksenija gotovo da nije razgovarala sa devojčicom, praveći se da je ne primećuje. Milana je osećala neprijateljstvo prema sebi i osećala se nelagodno.
– Tata, teta Ksenija je ljuta na mene? Ja se lepo ponašam, danas sam čak i čistila stan, a ona opet ne razgovara sa mnom – pitala me je ćerka.
– Ne, dušo, učinilo ti se. Teta Ksenija ima problema na poslu, zato je neraspoložena. Nemoj da obraćaš pažnju. Hajde da gledamo crtane filmove – rekao sam ćerki.
Nedelju dana kasnije, nazvala me je Natalija.
– Rome, imam novost, udajem se – rekla je Natalija.
– Drago mi je zbog tebe, čestitam! – rekao sam iskreno.
– Znaš, moj budući muž za sada ne zna za ćerku. Da li bi bilo u redu da Milana neko vreme ostane kod tebe? – pitala je Natalija.
– Naravno! Znaš da sam uvek želeo da ćerka živi sa mnom. Ne brini, biće sve u redu. A tebi želim svu sreću! – odgovorio sam.
Sutradan sam otišao kod Natalije po ćerkine stvari. Kada sam se vratio, zatekao sam neprijatnu scenu.
– Nesposobna si i nezgrapna, a još i drska! Ko ti je dozvolio da otvaraš moju fioku? – čuo sam Ksenijin vrisak.
– Teta Ksenija, nemojte se ljutiti, molim vas, htela sam da obrišem prašinu i slučajno sam pomerila vašu pudrijeru, nisam namerno – plakala je Milana.
U sobi sam zatekao ćerku, koja je plakala i drhtavim ručicama pokušavala da skupi prosutu pudru.
– Sad ću ti pokazati kako se dira tuđe stvari! – viknula je Ksenija i zamahnula peškirom prema Milani.
– Stani, Ksenija! – viknuo sam.
Žena se uplašeno okrenula, oči su joj počele nervozno da se sklanjaju.
– Rome, ti? Zašto si došao tako rano? – pitala je.
– Zar ne preteruješ? – upitao sam je.
– Znači ovako! Dosta mi je svega. Biraj, ili ja, ili ona! – uzviknula je Ksenija.
– A šta tu ima da se bira? Spakuj stvari, zvaću ti taksi – rekao sam mirno.
Ksenija je zbunjeno gledala u mene, ne očekujući takav ishod. Ćutke sam skinuo kofer sa ormana i pružio joj ga.
– Ovde nema izbora, takvih kao što si ti ima na hiljade, a ćerka mi je jedna – rekao sam.
– Još ćeš zažaliti! Dolezećeš mi na kolenima! – vikala je Ksenija.
– Ksenija, završi ovaj jeftini spektakl i brže se spremi – rekao sam i pozvao taksi.
Nakon njenog odlaska, osećao sam se nekako lakše, kao da sam se oslobodio tereta.
– Tata, jesu li se vi posvađali zbog mene? Jesam li ja kriva? – pitala me je Milana.
– Ne, dušo, ti nisi kriva. Inače, imam sjajnu ideju! Uzimam odmor od sutra i idemo na more. Šta kažeš? – nasmešio sam se ćerki.
– Ura! Tata, volim te! – rekla je Milana i čvrsto me zagrlila.
