Toma, probijajući se kroz sneg, išla je do groba svog muža. Otvorila je malu ogradu, pogledala portret muža. Njegove oči su bile tužne, a uglovi usana malo podignuti, kao da će se još malo nasmešiti. Raduj se što vidiš onog koji je došao do njega. Ali na grobu su bile sveže karanfili. Bilo je to čudno, obično otac muža uvek pozove da zajedno odu na groblje. Iako, možda su to bili njegovi prijatelji.
Nekoliko trenutaka kasnije prišla je mlada devojka sa malim detetom. – Tamara, zdravo. Izvinite zbog direktnosti, ali ja sam ljubavnica vašeg muža. Razveli smo se pre ove čudne nesreće u kojoj je on poginuo. O detetu nije znao. Ovo je njegovo dete, zove se kao otac – Kostja, ima 2 godine. Verujte, voleo je samo vas… – Šta… Pa kako se usuđujete, šta uopšte želite? – Tamara, molim vas, slušajte me. Uzmite Kostju k sebi… Nemam puno vremena, lekari su rekli još nekoliko meseci. Više ne znam kome da se obratim. Imam vaš broj, uzela sam ga od vašeg muža dok je spavao. Za svaki slučaj, ali pomislila sam da je bolje da vam kažem istinu. Tamara se uplašila, imala je pomešane emocije. Saznala je da je njen muž vara, pa još to dete, i ljubavnica uskoro umire. Zato je jednostavno pobegla sa groblja, sela u auto i otišla kući. Posle mesec dana zvala ju je starija žena i drhtavim glasom rekla da je ljubavnica umrla. Ta žena je bila njena majka i molila je da dođe po Kostju. Toma je pomislila da dete nije krivo.
Takođe, on je rođak njenog sina, sina njenog muža. Biće tužno ako bude završio u domu za decu. Toma je otišla. Kada je ušla u stan, primetila je da je starica bila veoma loša, verovatno joj je preostalo još malo vremena. Bilo je jasno da nije mogla da pazi na dvogodišnjeg dečaka. A Kostja je bio prava kopija svog oca. Toma je uzela dečaka u naručje, bio je miran. Spakovala je njegove stvari, dokumenta i odvezla ga kući.
Isprva je bilo teško biti u njegovoj blizini. Čak je prosuo kašu. Toma se razbesnela na Kostju i počela da viče. A dečak je prišao i suze su mu krenule niz lice. – Ne viči, mamo, – rekao je dečak. Toma je uzela Kostju u naručje i čvrsto ga pritisnula uz sebe. Tuđe dece nema.
