Imao sam druga iz razreda, Pavla. Sjajan momak. Učio je vredno, iako nikada nije bio odličan učenik. Posebno je voleo matematiku. Redovno su ga slali na razna opštinska takmičenja i često je osvajao zapažena mesta. Pavlova majka radila je u našoj školi kao čistačica, a Pavle joj je često pomagao posle časova. Pratio je vodu, prao podove i zidove.
Na početku su ga drugari zadirkivali, ali Pavle nije obraćao pažnju. Kasnije su učenici počeli s poštovanjem da gledaju na njegovu pomoć majci, a ponekad bi i sami uskočili da pomognu u sitnicama.
U našoj školi predavala je biologiju Roza Josipovna. Deca je nisu volela od prvog časa. Tajno su je zvali Roza-Joša ili jednostavno Joška. Razlog je bio njen merkantilni karakter. Bila je ljubazna prema deci imućnih roditelja, dok je prema ostalima pokazivala prezir.
Mnogi su trpeli njene uvrede, ali najviše Pavle. Ako bi slučajno loše naučio lekciju ili se nedovoljno pripremio za kontrolni, Roza-Joša bi ga javno ismevala. Često je tvrdila da je Pavlova sudbina unapred određena i da „takvi kao on nikada neće postati ljudi“. Jednom mu je pred celim razredom rekla da „sin čistačice nikada neće postati direktor, isto kao što dete direktora nikada neće pasti na nivo čistača“.
Pavle nije obraćao pažnju na njene komentare. Mirno je završio školu.
Posle 20 godina, naš razred se okupio na proslavi mature. Na susret su došli i neki naši bivši nastavnici, među njima i Roza-Joša. Iako je vidno ostarila, njen karakter se nije promenio. Čim je zakoračila u kafić, počela je ispitivati bivše učenike šta su postigli u životu. Nije preskočila ni Pavla.
„A ti, Pavle, kako? Nadam se da makar ne pereš podove“, cinično je upitala Roza Josipovna.
„Ne, gradim kuće“, mirno je odgovorio Pavle.
„Razumem, radiš kao građevinac! Pa dobro, nije loše“, nastavila je Joška.
„Ne baš. Imam svoju građevinsku firmu. Ja sam generalni direktor.“
Joškin izraz lica se u tom trenutku potpuno promenio. Nije znala šta da kaže. Doslovno je hvatala vazduh kao riba izbačena na obalu.
Međutim, Pavle je sačuvao najjači argument za kraj. Kada se Roza Josipovna spremala da ode, Pavle je dao svom ličnom vozaču instrukcije da je odveze kući. Trebalo je videti njen izraz lica dok je ulazila u luksuzni Mercedes. Joška je bila tmurna kao oblak pred kišu.
Nikada ne treba suditi o ljudima na osnovu njihovog siromaštva. Život sve postavlja na svoje mesto!
